Ono što bi definitivno trebalo da se uradi jeste da se ovaj album sluša što više. On je izuzetno šaren, ali u pozitivnom smislu, sastavljenih od raznih delova koje su činili i čine karijeru Tom-a Waits-a.

Da, tačno je da Tom Waits nije punih osam godina objavio novi album. No,
bila je tu Orphans, Brawlers and Bawlers – trostruka kompilacija neobjavljenih snimaka.

Eto, ipak, napokon, novi album; relativno kratkog trajanja – sastoji se od trinaest kraćih pesama u kojima se Tom Waits kreće na sve moguće strane, vraćajući se u razne faze svoje karijere. Niti koje povezuju jesu izuzetne kompozicije čoveka koji je dugo predstavljao "reper" po kome su se ocenjivali drugi izvodjači i njihovi albumi. Šta reći na izuzetno zvučno militantnu (a i tekstom anti-ratnu) "Hell Broke Luce", kojoj prethodi fragilan duo sa Keith-om Richards-om u pesmi "Last Leaf", a koja se nastavlja na emotivno nabijenu "New Year's Eve", predivni valcer, gde se slušalac bori sa suzama koje naviru na oči.

Album je pun doprinosa izvanrednih muzičara kao sto su David Hidalgo (Los Lobos) i Mark Ribot (skoro viđen kod nas na 27. Beogradskom Jazz festivalu) na gitarama, Charlie Musselwhite na harmonici, Casey Waits na bubnjevima, Flea na basu, već pomenuti Keith Richards i još mnogo, mnogo muzičara.

Bad As Me počinje kratkom ali upečatljivom "Chicago" u kojoj saksofoni (Charles Madigan) "trče", na koju se nastavlja "Raised Right Man" koji je pomalo "lounge" u svom bluzu, sa “vox” organom Augie Meyers-a, tablom koju svira Waits i Flea-om na basu.
Nakon nje, dolazi spora "Talking at The Same Time", u kojoj Waits peva u falsetu, a pratnju mu prave retro gitara, udaljeni klavir, duvači u ska fazonu i tekst koji se odnosi na trenutno ekonomsko stanje nacije i sveta uopšte.
Za razliku od ove, "Get Lost" je agitirana, sva u duvačima, gitarama, udaraljkama i rockabilly filingu, koji pojačava gitara David-a Hidalgo-a.
"Face of The Highway" je pravi blues, onako potaman – apokaliptičan, sa zvonima koja potcrtavaju dramatičnost atmosfere.



"Pay Me" je rasvirana balada sa široko postavljenom harmonikom i violinom, i podseća na rane radove Tom-a Waits-a u kojima je opisivao gubitnike, a na nju se nadovezuje izuzetno melodična "Back in the Crowd", sa emotivnim akustičnim gitarama, i ona predstavlja naslednicu pesme "Hang Down Your Head" sa albuma Rain Dogs.
Naslovna "Bad As Me" je okarakterisana Waits-ovim uzvicima i beatbox zvucima perkusija; sledeća, "Kiss Me", punokrvna je balada u kojoj Waits poziva svoju partnerku "da ga poljubi kao stranac, još jednom". Ogoljena, ali izuzetno emotivna, ona sugeriše neke događaje iz Waits-ove prošlosti o kojima se može samo naslućivati.
"Satisfied" je posveta grupi The Rolling Stones, tačnije Mick-u Jagger-u i Keith-u Richards-u, koje Waits i imenuje, uz podsećanje na "Satisfaction".
Album se završava sa već pomenutim triom pesama: "Last Leaf" (gde uz Waits-a peva i Richards), čiju emociju prekida sledeća, izutetno impresivna "Hell Broke Luce" (moj favorit na ploči!), koja oduvava sve oko sebe; da u ovakvom beatbox agresivnom tonu, sa sve zvukovima rata, ne bi završio album, Waits se okreće za 180 stepeni i peva sentimentalnu "New Year's Eve", koja se nadovezuje na standard "Auld Lang Syne".

Ono što bi definitivno trebalo da se uradi jeste da se ovaj album sluša što više.
On je izuzetno šaren, ali u pozitivnom smislu, sastavljenih od raznih delova koje su činili i čine karijeru Tom-a Waits-a. Na albumu maltene nema ni jedne slabije kompozicije i on predstavlja jedno od komercijalno prihvatljivijih Waits-ovih radova.
Da li je to loše? Ja mislim da nije. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na šarenolikost izraza albuma Bad As Me, ali se isplatilo.
Iako sam bio uveren da ga baš neću toliko visoko oceniti, posle pažljivijeg slušanja, smatram da je ovaj album jedan od značajnih stepenika u karijeri Tom-a Waits-a.

Stoga, ocena 9 (pa makar se vi i ne složili sa mnom!).